TEKLAREKA

Kragujevčanin u Dubaiu – Goran Despotović, kuvar

 

Piše Zoran Mišić

 

Dok smo svakodnevno medijski bombardovani raznoraznim „čudima” iz Dubaia, bilo da je reč o građevinskim, poslovnim ili potrošačkim poduhvatima, samo da znate da ni mi tamo nismo „tikva” bez korena. Baš u srcu svestkog bogatstva i moći reprezentuje nas sugraćanin Goran Despotović, koji je posle deset meseci „dubaizacije” na zasluženom odmoru u rodnom Kragujevcu.

Goran Despotović (26) za prijatelje Goksi, kuvar je po obrazovanju i zanimanju. Rođen je u Kragujevcu (zavičajni Bubanj), gde je završio osnovnu školu („Radoje”), a Srednju ugostiteljsku u obližnjoj Velikoj Plani. Još kao student beogradske Više ugostiteljske poseban značaj je pridavao praksi koju je obavljao po elitnim prestoničkim restoranima i na Belom dvoru. Internacionalno kulinarsko iskustvo stekao je i u bečkim hotelima, gde je iako mlad već bio šef kuhinje. Od 8. septembra prošle godine žitelj je slavnog Dubaia.

- Posao sam dobio slučajno. Moja majka je čula konkurs na radiju u kome se se tražilo osoblje za novootvorene restorane u Dubaiu. Otišao sam na razgovor u „Interkontinentalu” i priložio im svoj Si- vi. Žena koja nas je „regrutovala” sa nama je razgovarala na engleskom, ne tražeći da bilo šta praktično pred njom radimo, već je insistirala na „personalitiju”. Bio sam siguran da ću proći i zaista posle nekoliko dana pozvali su me na razgovor sa glavnim šefom Gregom Marlufom, Australijancem koji ima „Mišlenovu zvezdicu” i koji mi je ponudio ugovor, priča Goran.

Po dolasku u Dubai raspoređen je u elitni restoran „Fajn dajning” na mesto šefa sektora za hladna jela i predjela.

 

Kao iz 1001 noći

 

- Restoran se nalazi u samom finasijksom centru Dubaia i ekskluzivan je  čak i za tamošnje pojmove. Cene su neverovatne za naše pojmove, jer jelo sa pićem ne može da „izađe” ispod 200 evra. Zbog toga su klijenti samo najbogatiji ljudi iz arapskog, ali i čitavog sveta.

Na poslu se odlično snašao, zahvaljujući pre svega nesebičnoj pomoći svog mentora Marlufa i njegovog kolege i zemljaka Troja Pajna.

- Kod nas ljudi slabo razumeju koliki značaj u svetu ugostiteljstva ima „Mišlenova zvezdica”. Svakodnevno novinari iz brojnih zemalja opsedaju Grega i snimaju emisije o njemu. Međutim, ljudi poput njega nisu uobraženi. Nesebično se trude da sa nama podele sve tajne svoga umeća i ne moraš da „kradeš„ zanat kao kod nas.

Goran kaže da je organizacija posla u dubajskom ugostiteljstvu fenomenalna.

- Prva tri meseca smo imali obuku. Na početku teoretsku o receptima, namirnicama i začinima, o konceptu rada, a onda je usledio praktičan deo.Dva meseca pre otvaranja restorana svake večeri dolazio je vlasnik sa svojom porodicom i prijateljima, dakle, nikada manje od 250 do 300 ljudi i mi smo na njima trenirali i uvežbavali.

U restoranu je internacionalna ekipa. Goran je jedini kuvar iz Srbije, a među konobarima i barmenima ima naših ljudi iz Rekovca, Beograda, Zrenjanina. Mahom su svi mlađi.

- Ima i Arapa, ali iz drugih zemalja, Sirije i Jordana. Emiraćani nikada ne rade nigde. Samo troše, a poslove za njih obavljaju Rusi, Ukrajinci, Mađari, Bugari, Filipinci, Indijci, Pakistanci... Iz zemalja bivše Jugoslavije u Dubaiu sam sreo puno Hravta i Bosanaca. Samo nikada nisam video nekog Crnogorca. Izgleda da su oni kao Emiraćani, duhovit je naš sagovornik.

Profesionalni izazov nije bio mali i lak ali ga je Goran uspešno savladao.

- U pitanju je tradicionalna moderniozovana kuhinja tog podneblja. Gosti i su nam „mešani” i Arapi i stranci, a najteže mi je bilo da se „izborim” sa začinima, kojih kod njih ima bezbroj. Kod nas se u kuvanju koristi nekoliko začina, a oni imaju u svakom restoranu čitave sobe sa začinima. E, sad, treba uskladiti i svoj ukus (ipak formiran na ovim prostorima) sa njihovim navikama, željama, porudžbinama, tradicijom... Sve moraš da izbalansiraš

Usavršio je engleski jezik, ali arapski baš i ne.

- Većina ljudi u gradu su stranci koji se druže među sobom i upućeni su jedni na druge. Kontakte sa autentičnim stanovništvom nema niko od nas, pojašnjava Goran.

Zadovoljan je na poslu, platom, uslovima – radi se po devet sati pet dana u nedelji, ali i smeštajem.

- Smeštaj zavisi od kompanije u kojoj si angažovan, a ja sam baš imao sreće. Sa kolegom, konobarom iz Joradana živim u apartmanu u nasaelju u kojem stanuju mnogi stručnjaci koji rade u Dubaiu. Stan je izvrstan, ima i bazen, obezbeđen nam je prevoz do posla i nazad, priča Goksi, koji je prvih šest meseci samovao, u tuđini a ona mu se priključila kao hostesa u jednom restoranu i devojka Aleksandra iz Velike Plane.

 

Bez previše intimnosti

 

Prvi utisci o gradu bili su fenomenalni.

- Uprkos svim čudesima građevinskim,na mene najveći utisak ostavljaju njihove plaže. More je vrelo, toplo, kao u kupki, a pesak nestvaran.

Ulice su prazne, zbog vrućine. Temperature su neizdržive i već od ranog jutra preko 40 stepeni. Ljudi se voze od tačke A do tačke B i život se bukvalno odvija u rashlađenim i klimatizovanim šoping molovima.

- Emirati mnogo zapošljavaju, a najčešće nacije koje tamo rade su Filipinci i Indijci, koji obavljaju najteže poslove za male dnevnice od jutra do mraka. Tuga, iskren je Goksi.

Inače, u Dubaiu se svuda pije, i to javno.

- Niko se ne krije, pije se po klubovima, restoranima i diskotekama. Naročito po kućama i postoji razvijena dostava alkohola na kućnu adresu. Najviše se troši votka zbog koktela.

Emirati su i raj za pušače, ali tamošnje stanovništvo ne puši cigarete nego nargile.

- U Dubaiu su zbog stranaca i turista verski propisi najblaži, ali ipak u prisustvu policajaca trebalo bi se uzdržavati veće intimnosti,  kaže Goran, dodajući da je njegova koleginica u susednom emiratu zbog pojavljivanja u šorcu platila kaznu od 130 evra i jedva izbegla hapšenje.

Lokalno stanovništvo obožava kamile, konje i sokolarstvo, a upražnjava se i safari sa sve jahanjem kamila, puštanjem sokolova i, za kraj, trbušnim plesačicama.

Takođe,ne treba propustiti njihove akva parkove koji su neverovatni ili šoping molove sa skijalištima, gde se u sred pustinje fotkate sa pingvinima.

Goran planira da u Dubaiu ostane još nekoliko godina i da mu tamo stečeno iskustvo bude samo odskočna daska za dalje: London, Francusku ili Australiju.

- To su gradovi koji su prestonice hrane. Još kada sam upisivao faks znao sam da neću ostati ovde, već da ću otići jer smatram da čovek mora da vidi svet, iskren je on.

Do tada, na odmoru, voli sa društvom da obilazi prirodu: šumice, jezera i proplanke, ali ne libi se i da skokne na neki rejv parti. Nedostaje mu i naša hrana, tanjir sa mesom i krompirom, pasulj, sočni ćevapčići, karađorđeva, kobaje, kajmak i sir, voće punog, slatkastog ukusa.

Ali, ništa ga neće pokolebati do njegove „Mišlenove zvezdice”.

 

 

SAMO NAJBOLJE I NAJSKUPLJE

 

Arapska i svetska kuhinja

 

Odlaskom u najpoznatiji i najveći emirat Goran Despotović brzo se privikao na spravljanje arapske hrane i lokalnih specijaliteta.

- Njihov obrok ne može se zamisliti bez humusa. U pitanju su izrendane leblebije, umiksovane sa masom začina, tahina sosom (spravljenim od jogurta, susama i susamovog ulja), liminovim sokom koji Arapi u sve staljaju, belim likom, biberom i kimom, pojašnjava Goran.

Na meniju je gotovo uvek tabuli salata – mešavina raznih biljaka i sezonskog povrća, kao i mahani kobasice (spravljene od jagnjetine i govedine sa pinjolama od bora) koje se prodaju svuda i jedan su od najpopularnijih specijaliteta arapskog „fast fuda”, kao neka vrsta sarme (list vinove loze napunjen pirinčem i jagnjetinom) .

- Sve vođe i povrće koje se koristi u restoranu uvozi se iz čitavog sveta, najčešće iz Francuske i Italije. To slovi za najbolji svetski kvalitet, a uopšte ne može da se uporedi sa našim, odgajanim na selu, kaže naš sagovornik.

Dosta se jedu i plodovi mora.

- Riba se uvozi uglavnom iz Škotske, bilo da je reč o rečnoj ili morskoj, ali i isključivo ulovljena, nikako odgajana u ribnjacima.

Podrazumeva se ponuda japanskog kobi bifa i francuskog bejbi čikena.

 

- U restoranima nigde na meniju jedino nema svinjskog mesa, ali se zato bez problema može kupiti u specijalizovanim marketima. Njega ne koriste samo stranci, već i mnogi Arapi, pogotovo mlađi ljudi koji se ne obaziru na verske zabrane, zaključuje Goksi.