TEKLAREKA

ВАЉЕВО 1914-1915. ГОДИНЕ

ГРАД БОЛНИЦА

Устаљени појам Ваљевска болница, бар када је реч о времену првих година Великог рата, није везан за неки конкретан болнички објекат нити за болницу као институцију, већ означава склоп специфичних догађаја услед којих је цео град постао једна велика болница.

У ратним плановима Краљевине Србије било је предвиђено да Ваљево, због стратешког положаја, као и због постојања гарнизона, буде један од главних центара војног санитета. Град на Колубари је овакву улогу имао и током балканских ратова, када су места борбених дејстава била удаљена од њега, да би са почетком Првог светског рата и сукоба на блиској дринској граници та улога добила додатни значај; Ваљево је постало седиште две сталне и шест резервних болница, распоређених у више десетина различитих објеката широм града.

Током првих ратних месеци (јули – новембар) 1914. године у ваљевским болницама су збрињавани рањени у првој и другој непријатељској офанзиви. Овај период је, због бројних страдалих, био прожет веома тешким тренуцима, нарочито током друге офанизиве када је стање у граду додатно отежано не само приливом великог броја рањеника већ и бројних избеглица. Ваљево већ тада постаје град – болница. У насељу које је са својом најужим околином имало око 8.000 житеља у појединим тренуцима је боравило више десетина хиљада људи. Ипак, и поред огромних потешкоћа, српски санитет се, уз подршку грађана Ваљева и страних лекарских мисија, суочавао са више или мање очекиваним проблемима са којима је имао искуства: различити видови рана од метака и шрапнела и болести као што су трбушни тифус, дизентерија, рекуренс... Постоје индиције да се у појединачним случајевима већ тада појавио и пегави тифус, али тада нису уочене назнаке које би указале на претњу епидемије.

После треће аустроугарске офанзиве, краткотрајног освајања (16. новембар – 9. децембар) и велике српске победе у Колубарској бици, са повратком војске и становништва у ослобођени град, Ваљево се суочило са страхотама епидемије пегавог тифуса енормих размера, за коју здравствена служба није припремљена, а која је била додатно закомпликована ескалацијом и других болести, пре свега рекуренса и трбушног тифуса. У овим трагичним тренуцима, борећи се са последицама пошасти, српско санитетско особље је уз помоћ страних лекарских мисија, грађана и ратних заробљеника, неговало знатно више болесних и рањених српских војника и цивила и заробљених припадника аустроугарске војске, него што је Ваљево имало становника. Док је у целој  Србији оболело преко пола милиона људи, а број умрлих војника, цивила и заробљеника процењен на преко 170.000, сматра се да је током трајања епидемије (децембар 1914. – мај 1915.), у Ваљеву и његовој околини умрло више од 3.500 војника, 4.000 цивила и око 2.000 заробљеника. У јеку епидемије умирало је дневно 100, 150, па и знатно више оболелих. Међу њима су били и многи лекари и болничари. Био је то период због кога су Ваљево и његове болнице постали симболи страдања, али и пожртвованости, хуманости и међународне сарадње.

У спомен на велика ратна страдања током епидемије тифуса 1914/15. године  Народни музеј Ваљево је припремио изложбу Ваљево 1914-1915. године – град болница којој основну наративну нит презентације представљају дневничке и мемоарске белешке странаца који су у то време боравили у Ваљеву.

   Изложба је посвећена свим жртвама, као и свима који су помогли да се епидемија победи, без обзира на којој страни су ушли у рат, јер су се у Ваљеву сви они нашли у истим редовима и на заједничком задатку - борби против страховите пошасти.