TEKLAREKA

Mladi fudbaler Stefan Ilić, član zlatne selekcije „Orlića” koja je osvojila svetsko prvenstvo u fudbalu, rođeni je Kragujevčanin. Fudbalom je počeo da se bavi u rodnom gradu, prošao sve škole „Zvezde” i „Partizana” i trenutno je igrač subotičkog „Spartaka”

Od njega je počela „overa” titule. Debitovao je na Novom Zelandu u produžecima i ušao u legendu. Sigurno je dodao loptu Živkoviću, ovaj dalje i proslava je mogla da počne. Sem po akciji koju je on započeo, sa mundijala na Novom Zelandu pamtimo ga i po fotografiji na kojoj se mladalački iskreno zahvaljuje mami Tamari i tati Saši. Svetski (prvak), a naš – Stefan Ilić.

Usledilo je veliko slavlje na Novom Zelandu, proslava i spektakularni doček na balkonu u Beogradu, ali i brojne reprezentativne obaveze prema medijima koji su se otimali za intervjue, izjave, gostovanja u studijima. I to je sve „odradio” na nivou, tako da je u rodni Kragujevac stigao tek osam dana posle finalne utakmice sa Brazilom. I to samo na dva dana, da vidi porodicu, jer dok budete čitali ovaj tekst one će već uveliko biti na Zlatiboru gde se priključio pripremama „Spartaka” čiji je igrač poslednje dve godine.

Stefan Ilić (20) počeo je da trenira fudbal još kao sedmogodišnjak (vidi antrfile), a uspešno je prošao sve omladinske škole „Zvezde” i „Partizana”. Već dve sezone je igrač subotičkog „Spartaka” i član je zlatne Paunovićeve generacije od prvog okupljanja, još kao igrač „Partizana” sa manjom pauzom dok se adaptirao na stariju konkurenciju u „Spartaku”. Najbolji je strelac te generacije u cilusu kfalifikacija sa čak 10 postignutih golova, a dao je i prvi pogodak Kazahstanu u prvom meču kvalifikacija.

Golovima „kupio” mesto u timu

- I dok nisam bio pozivan na okupljanja reprezentacije, pošto na početku prve sezone u „Spartaku” nisam imao dovoljnu minutažu, bio sam u stalnom kontaktu sa Punovićem i Mrkelom. Oni su nastavili da prate moje mečeve u dresu subotičkog prvoligaša i ponovo su usledili pozivi za dvomeč sa Majnmarom i Hondurasom. Igrama i golovima „kupio” sam mesto za Novi Zeland, ističe Stefan Ilić.

Put na Novi Zeland bio je propraćen sa dosta skepse.

- Ja sam verovao da možemo najmanje do polufinala, a priželjkivao sam finale. Primarni cilj našeg Saveza bio je da prođemo grupu, a za sve ostalo „preko” toga smatralo se za premiju. Znao sam da imamo ekipu koja može, ako prođemo grupu koja je bila najteža na prvenstvu, možemo daleko da doguramo.

Ipak, početak nije obećavao.

- Poraženi smo u prvoj utakmici, ali nismo psihički „pali”. U opticaju su bile još dve utakmice, a atmosfera u timu idealna. Za mesec dana nije iskrsao ni jedan konflikt, svađa oko mesta u timu, minutaže... Bili smo svi kao jedan i ko god je i kada ušao i igru znao je šta mu je zadatak, pojašnjava Stefan.

On je sve do finala sedeo na klupi.

- Očekivao sam da igram više, ali se nisam žalio. Iskreno, nije ni bilo razloga jer sve što je Paunović zamislio ostvarivalo se, pobeđivali smo sve redom i čemu onda pritužbe zbog mog angažmana, zrelo rezonuje Ilić, koji od uspomena sa mundijala ističe gest američkog trenera koji im je poželeo sreću pred polufinale, kao i druženje sa vršnjacima Malija (bili su smešteni u istom hotelu).

Finale sa Brazilom za mnoge je bilo neočekivano, ali Ilića i njegove kolege iz tima nije zateklo nespremne.

- Oni su polufinale sa Senegalom dobili izuzetno lako i efektno. Sa Paunovićem i saradnicima analizirali smo svaki segment njihove igre. Oni su brzi, sjajni individualci, vrhunski tehnički potkovani, mnogi od njih već igraju u ligama poput engleske ili portugalske. Ali Paunović i njegov stručni tim skrenuo nam je pažnju da svaki tim, pa i ovako superioran mora da ima i svojih slabosti. Rekao nam je: „Postoji šansa da ih pobedimo, došli smo do finala i mi i oni i to već nešto govori samo po sebi” i istakao je mentalitet nas kao kolektiva koji je pre toga izborio pobedu u čak tri utakmice sa produžecima, objašnjava Ilić.

Debi kao iz snova

Za njega, kao momka sa Bubnja, nije bilo straha od Brazilaca. Strpljivo je čekao svoju šansu, trenirajući i dočekao ju je u finalu. Debi kao iz snova.

- Veljko je sve vreme tačno znao šta je njegov posao, a nama igračima da predoči šta je naš. Znao sam da đu da uđem u finalu i to u produžecima. Bio sam potpuno spreman i pribran. Paunović mi je samo rekao da sam čekao i dočekao svojih 15 minuta u finalu prvenstva sveta i da ih iskoristim najbolje što znam, priseća se Stefan, a svi znamo kako ih je iskoristio.

Po akciji koju je on inicirao videlo se da je siguran u sebe.

- Kada sam poveo tu loptu i „izbacio” njihovog igrača, video sam krajičkom oka da idemo tri na dva i bio sam sto posto siguran da ćemo dati gol.

Mogao je da „padne” još jedan, ali Stefan priznaje da je „od prevelike želje sagoreo”.

- Mogao sam da primim loptu, povedem je, ali sam brzopleto šutirao. Dobro je što nam se to nije „obilo o glavu”, zaključuje Ilić.

Za to vreme u Kragujevcu su njegovi roditelji sami gledali utakmicu, ne kao u nekim drugim sredinam sa bulumentom komšija, rođaka i prijatelja. Naravno, posle meča svi su zvali da čestitaju.

Igrači su proslavili titulu sa grupom od 300 naših ljudi koji su ih čekali ispred hotela „Kraun plaza” i odmah krenuli na daleki put gde ih je u Beogradu čekao balkon i slavlje.

- Obraćanje sa balkona je lepa stvar i događaj koji ću pamtiti dok sam živ, kaže Stefan, ističući da niko od njegovih kolega nije očekivao da će se pojaviti „baš toliko ljudi”.

Usledili su intervjui, gostovanja po medijima, deljenje autograma.

- U Kragujevcu su mi se javili prijatelji i to je to. Nije bilo onog „prepoznavanja” i traženja autograma.

Za razliku od drugih sredina Stefanu u rodnom gradu nije priređen nikakav prijem, što on skromno, čistog srca komentariše možda premalom minutažom na mundijalu. Ipak, u ponedeljak je dobio telegram od gradonačelnika Radomira Nikolića.

No, Stefan ne drema na lovorikama.

- Zlatna medalja jeste lepa, ali saad sledi novo dokazivanje u mladoj reprezentaciji koju kao čitavu generaciju preuzima Paunović. Treba izboriti mesto u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo, zrelo razmišlja on, ne želeći da sebe odmah „utrpava” u A selekciju, već da taj status sebi obezbedi kao i do sada – korak po korak.

PUT DO TROFEJA NA MUNDIJALU

Od škole fudbala do svetskog trona

Napadač Stefan Ilić rođen u Kragujevcu 1995. godine, u naselju Bubanj. Počeo je sa treninzima kao sedmogodišnjak u Školi fudbala „Fitnes”, a potom nastavio u Škola fudbala „Kraguj”, koja iz nje proistekla. Tadašnji direktor Omladinske škole „Crvene zvezde” zapazio ga je na prijateljskoj utakmici sa ovim klubom 2006. godine koju su „Kraguji” dobili sa 4:2, a Stefan je bio trostruki strelac. Mrkela ga je pozvao i Stefan kao jedanaestogodišnjak prelazi kod njih. U „Zvezdi” je proveo dve sezone, standardno igrao i sa njima osvojio Ligu petlića.

Odlaskom Mrkele iz „Zvezdine” škole, menjanjem trenera i uprave koja ga je dovela Stefan prelazi u „Partizan”, gde radi pod okriljem trenera

Ivana Kostadinovića i Nikice Klinčarskog. U „Partizanu” je sve do 2013. i završetka omladinske škole, a prvak Srbije mu nudi da pređe u „Teleoptik”, iako je u njihovom dresu bio najbolji strelac kadetske i omladinske lige.

- U tom trenutku „Teleoptik” je bio trećeligaš i ta opcija mi nije odgovarala. Očekivao sam da mi „Partizan” ponudi profesionalan ugovor pa da me pošalju na pozajmicu i kaljenje u neki manji klub, kako se to obično radi. Oni na to nisu pristali i otišao sam u „Spartak” u kome sam posle adaptacije, a svaki početak – jeste težak, na seniorsku konkurenciju izborio svoje mesto i zadovoljan sam minutažom, ali i kompletnim odnosom prema meni, kaže Ilić.

Za šansom u „Zvezdi” ne žali.

- Što se njih tiče nije tu bilo nekog žala jer sam tamo igrao kao klinac i ništa me za njih nije naročito vezivalo.

Crno beli su, pak, druga priča.

- U „Partizanu” je sve moglo i drugačije da ispadne, iskren je mladi Ilić.

Tokom dosadašnje karijere u klubovima i reprezentaciji podjednako uspešno je igrao na mestima špica i levog i desnog veznog igrača.