TEKLAREKA

Arsenal „izbacio” legendarnog bubnjara  (Novine KRAGUJEVAČKE)

Ovogodišnji „Arsenal fest” od stručne javnosti i publike proglašen je za najbolji do sada. Vala, jeste i bio, a po mišljenju Kragujevčana ne samo zbog učešća velikog broja regionalnih muzičkih zvezda, nego i ovdašnje kultne grupe „Debele Nensi”. A svirka „Nensi” na mejn stejdžu Kneževog arsenala označila je i veliki kam bek legendarnog bubnjara Miše Race.

- Koncert na glavnoj sceni „Arsenala” zaista jeste moj povratak na velika vrata, iskren je Raca koji je oduševio prisutne svojom svirkom posle duge, duge i ništa manje bolne pauze.

I dok, pošto ništa nije slučajno, vodimo razgovor u „Pozorištancetu” uz stihove „Kako bubanj kaže” baš ovaj instrument je kroz njega poput „bubnjarskog medijuma” imao da kaže mnogo toga i lepog i onog drugog. Sve je to rokenrol, a po Janu Duriju sem „seksa i rokenrola” ovaj način života podrazumevao je i ono „treće” iz njegove pesme i baš „to” glavni je krivac za dugogodišnje Mišino odsustvo sa scene.

- Zbog svog narušenog zdravlja „prespavao” sam više od decenije. Platio sam svoju cenu, kockao se i... izgubio, ne krije Raca razlog svog muzičkog „ne prisustva”.

Danas je Miša Raca (49), bubnjar kultnih „Osvajača” i „Nensi”, muzičar sa dugim stažom na našoj (i ne samo našoj) rok sceni ponovo tu, živ, zdrav, oseća se odlično, „čist” i oran da odgovori na nove rokerske izazove.

Počeo je da svira još sa 13 godina.

„Nensi” – mogla baš daleko

- Čipi, Uroš i ja bili smo u istom odeljenju, a Pop je stariji godinu dana. Bili smo sedmi razred kada smo počeli da se „palimo” na „tu” muziku. Prvi bubanj sam napravio od kutija za prašak „Faks helizim” i sam izdeljao palice. Svi u Erdogliji napolju igraju fudbal, a ja na terasi „čukam”, priseća se on svojih (pra)početaka.

Prijatelj i stariji kolega po zaljubljeništvu u rok muziku Darko Lukić vodio ga je na probe „Ljubavi i mržnje” gde je sedeo i „skidao zanat” od Bebeta koji mu je ostavio sveje bubnjeve kada je krenuo u JNA. Uroš, Čipi, Popa i on osnivaju „Pontonski most”, kreću prve svirke kao igranke po Medicinskoj školi, autorske numere... Uzor su im: „Zi Zi top”, „Mejdeni”, Ozi Ozborn, „Džudas prajst”...

Po odlasku ortaka u vojsku Raca ne dangubi već se priključuje „Debeloj Nensi” i Darku, Jeri, Trndi i Gavri.

- Bilo je to nešto novo u Kragujevcu, što se tiče svirke i imidža. Potpuno drugačije ako izdvojimo Vuju i KBO (vidi antrfile), potpuno osveženje naše scene prepuno inventivnosti, kreativnosti i mašte, ističe on bez lažne skromnosti.

U studiju kod Enca Lesića „Nensi”snima svoje nezavisno izdanje (kompilacija sa „Bledim ružom”) i danas kultne numere: „Bude li te moji koraci”, „Prudente mon ami”, „Na krovu sveta”, „Debela Nensi”...

- Krivo mi je što se toj ekipi, koja je bila zaista moćna, nije dogodio pravi „izdavački momenat” jer je mogla daleko, daleko, da dobaci, i danas posle tri decenije ne krije žal za „pločama” Raca, dodajući da mu je čast što je svirao sa tako izuzetnim muzičarima.

Ništa manja čast, po njemu, nije bilo ni muziciranje sa „Osvajačima”. Po povratku iz vojske ostatka grupe Raca je ponovo u njihovim redovima. Bend menja ime iz „Pontonski most” u „Bledi ruž” i kreće era svirki po klubovima: čuvenom „Dvadeset kecu” u Erdogliji, „Akademiji”, „Flamingu”, „Monumentu” (kasnije „Odiseju”)...

„Osvajači” – Krstaši ljubavi

Uz pomoć „Scene” (Preže i pokojnog Coleta) ulaze u studio sa Lazom Ristovskim koji 1990. godine, uz sadejstvo novinara Aleksandra Gajovića, i postaje kum benda preimenovavši ga u „Osvajači”.

- Album „Krv i led” grafički i vizuelno je osmislio Vidan Papić proizvevši nas u ono što smo oduvek i bili – „krstaše ljubavi” jer sve naše pesme i jesu bile ljubavne, nastavlja Raca.

Sa ovim albumom krenulo je „ludilo” i njihova popularnost širom one velike zemlje, ali je pogubna politika Slobodana Miloševića svima došla glave pa i njima kao bendu.

Godine hiperinflacije provode u Grčkoj gde sviraju po diskotekama i klubovima, a po „povratku dinara” deda Avrama vraćaju se i oni i snimaju album „Sam” za PGP RTS. Usledilo je i njihovo kompilacijsko izdanje „Best” 1997. godine, bend svira još neko vreme, ali se Miša Raca povlači iz već pominjanih na početki teksta „opravdanih razloga” i „zdravstvenih problema”. Bend napušta na vrhuncu njihove popularnosti posle velikih koncerata u Banja Luci i Podgorici krajem devedesetih.

Sa „Debelom Nensi” nastupio je na humanitarnom koncertu u Domu omladine 2010. godine, ali je još pola decenije potrajalo do njegovog pravog kam beka i izlaska iz „pogrešnog filma”.

U međuvremenu svirao je sa grupom „Dejndžr” i sa njihovom novom postavkom „Dejndžr mišn” gde su pored Darka Lukića još Grom, Brunda i Jakob. Redovni je član na probama, „nasledivši” u bendu prerano preminulog prijatelja i kolegu Slavišu Minića Geru.

Voleo bi da nastavi rad sa „Nensi” (a to iskreno i publika jedva čeka), mada u glavi ima i neku svoju autobiografsko-muzičku priču na koju bi želeo da utisne „pečat”, koliko svoj toliko i kragujevačke kaldrme na kojoj je ponikao. U kombinaciji sa gitaristom Sašom Matićem Brundom sprema se da oformi bend za klupske svirke. Puno novih ideja i planova. Vreme je i bilo. Dosta je „odsustvovao” i „prespavao”.

Zoran MIŠIĆ

VETERAN O KG SCENI

Ne samo tehnika već i emocije

Raca ne krije (i ne stidi se toga) da je svirao i sa narodnjacima kada su mu bile potrebne pare da kupi novi komplet bubnjeva.

- A, 1987. godine na moja vrata pozvoni menadžer Vesne Zmijanac i ponudi mi da sviram njenu turneju po SFRJ. Lagano sam odbio i otišao sa „Nensi” u Zeleniku za i tada smešnu kintu, (pri)seća se on.

Čovek koji je svirao u dva najznačajnija kragujevačka benda u „postsmakovskom periodu” budno prati zbivanja na današnjoj KG sceni.

Ni ne krije da gotivi – za njega „mlađi” „ČBS” kao izuzetno dobar bend, KBO i Vuju kao pank konstatntu koja svuda ima svoju publiku već decenijama, „Darkšajns”... Super mu je i bend njegovog prijatelja Uroša „Epilog” koji po njemu ima moćan zvuk i potencijal da se ta priča „izgura” na velika vrata.

- Momci iz „Forever storm” – izuzetno sviraju, imaju impresivnu tehniku, Vuk je već sada izgrađen bubnjar a fali im samo malo više mašte, iskustva, emocija da daju lični pečat pesmama. Naravno, ne baš iskustva poput mog duhovito ali i očinski upozorava i opominje Raca.