TEKLAREKA

Rođena Kragujevčanka koja živi u Holandiji napisala je dve knjige Hoću druge snove i Ljubav i kašalj, u kojima iskreno i otvoreno priča svoju životnu priču. Stigla i treća knjiga STIŽEM SA VETROM. 

Evo jednog fragmenta iz nove knjige.

8. KOLONCI

 

U šali umem da kažem: ja nemam maturu, ja je nikada ne slavim, nisam nikada išla u školu...

Naravno, sve je to šala i preterivanje na račun loše organizacije, školskih drugova i drugarica koji nikada ne organizuju maturu ili kada organizuju, pri pomenu moga imena, najčešće kažu:

-Ona je u inostranstvu...

Kao da je to “inostranstvo” negde na kraju sveta i kao da “ona” nikada ne dolazi u svoju zemlju... No dobro, odustala sam od nade i želje da ću ići kao ostali prijatelji, kumovi na svaku sledeću maturu.

Nego... Ja sam svoju maturu zamenila za susret Kolonaca, koja se održava svake godine oko 21.oktobra .

 

U stvari, pre par godina sasvim slučajno sam se zadesila u Srbiji u tom periodu... Još slučajnije jeste da sam srela nekog od Kolonaca, koji me je pozvao da dođem i prisustvujem slavlju.

Ne, to nije slavlje... To je godišnje obeležavanje oslobođenja grada i dan kada su masovno streljani daci i profesori u kragujevačkim Šumaricama.

 

Toga dana, svake godine, okupljaju se stari i novi, i svi oni koji žele da se predstave kao Kolonci.  Kada to kažem, mislim na ljude koji su se samo rodili, a onda po rođenju ubrzo otišli iz tog kraja ili napustili grad.

U stvari, u mojoj glavi se najčešće pamte brojevi ili, tačnije, datumi.

Kada spomenem brojeve, kojih ima sve više i više koje treba da znam, setim se kada  pišem o prošlosti i Koloniji, setim se da su u neka vremena postojala adresari koji su postojali za ceo život. To je bilo tako dobro i jednostavno. Najčešće su bili napravljeni od tvrdih korica, a adrese i brojevi su bili pažljivo ispisani, kod nekih nalivperom. Nije bilo žvrkanja. Niko nije, kao danas,  često menjao svoje telefone ili adrese.

Bilo je i ljudi koji su u svojim adresarima čuvali čak i imena prijatelja koji su preminuli, ne samo kao neku vrstu posthumne počasti, već i zato što smo bili sigurni da će na toj adresi ostati neko od njihove porodice. Kada sam spomenula adresar, moram priznati da je moj jako ižvrljan, isprecrtavan, ispravljan... Tužno, ali iskreno.

Sada brojeve čuvam u svom mobilnom telefonu... Mada, šta ako se i tu memorija pokvari?

 

Da se vratim susretu Kolonaca.

Kao što rekoh, to je na neki način veliki praznik za grad i našu Koloniju, naš kraj.

Toga dana, kao po nekom pravilu bude divan sunčan dan ili ja tako pamtim. Pored tog sunčanog dana, u Koloniji se održava celodnevni program, kada i tadašnji gradonačelnik naiđe da se bar uslika na toj manifestaciji.

 

Iskrena da budem, kada sam bila pozvana, malo sam se i dvoumila  da li da idem… Pred očima mi se stvorilo  malo kolonsko kafanče sa pripitim Koloncima, koji sede i po ko zna koji put raspravljaju o istim temama. Naravno, deo tog klana bio je i moj pokojni otac i, kao što sam pisala u prvoj knjizi, prozvali su ga Proka samac. Mnogi su mislili da je bio udovac ili razveden, pa otuda taj nadimak... Ne, ni jedno ni drugo...

Na mali nagovor komšinice sa trećeg sprata, gospa Ljilje, bivše profesorke engleskog, da je to jako lep skup, da je organizacija na zavidnom nivou, odlična, bogata večera uz prijatnu muziku uživo...

Reših u poslednjem trenutku.

Pomislih, ionako sam se zatekla, a povod više je moja prva knjiga. Odlična prilika da ja,  njihova Kolonka, predstavim svoju prvu knjigu, u kojoj sam puno pisala i o životu u Koloniji...

Kao pojačanje povela sam i svoju saradnicu, sada već dobru prijateljicu, da kada bude došao momenat najavimo knjigu nas dve u duetu i to malo predstavimo...

Krenule smo obe jako ozbiljne. Imale smo više osećaj da idemo u neku biblioteku, a ne u zgradu bivše samousluge, koju je neko kupio i preuredio u zgradu za iznajmljivanje i organizovanje slavlja... Sve to u našoj Koloniji... Ah, čudna je ta naša Kolonija, spoj modernog tržnog centra na početku ulice, duge kao bulevar, a na kraju te iste počinje uvod u Šumarice, kafanče sa odličnom klopom i ergela konja... Da, budi me svakog jutra rzanje konja, koji su na stotinak metara od zgrade u kojoj živi moja majka... Sve se tu može i nalazi, i golubarnik koji su Kolonci izdejstvovali da imaju, sa retkim vrstama golubova, za koje se nadam, sem što seru po gelenderu moje terase, da vlasnicima donose i po neku

nagradu na takmičenjima.

No, da se vratim susretu Kolonaca…

 

Ušle smo u prepunu salu, jako lepo uređenu, gde su nas na ulazu dočekali ljubazni domaćini zaduženi za celokupnu organizaciju te godine…

Postaviše nas da sednemo za jedan veliki okrugli sto, gde se nalazilo puno poznatih lica, uglavnom moja generacija i po neku godinu stariji…

Bilo je pozdrava, poljubaca, bezbroj pitanja, koja nisam čula od malo glasnije muzike, slikanja i, naravno, značke za počasnog člana Kolonaca…

Sada se mnogi zovu i kite titulom Kolonca, a kada je jadna Kolonija bila u jako lošem stanju,  mislim na njen spoljašnji izgled… Svi su govorili da dolaze iz naselja pored… No, takav smo mi narod.

Kolonija i pravi Kolonci su jedan mističan svet, koji nikada ne truli, u njemu se dešavalo i  dešava i lepo i ružno. Svi događaji imaju nešto zajedničko, svi se poznaju, svako o svakome i  previše zna…

 

Mi, deca Kolonije, stajali smo obema nogama čvrsto na zemlji. Često bosonogi, ne zato što nismo imali cipele, već nas je pravi letnji pljusak terao da izujemo cipele i gazimo po tim barama... Jednostavno smo tako živeli, zajedno se igrali po betonskim podrumima, tumarali sa prvim sumrakom.

Jedna velika porodica… koja bi trebala da ima poštovanje, odanost i strpljenje prema svemu što se dešava.

 

No da se vratim mom prvom susretu…

Moram priznati da sam imala malu tremu. Bila je to moja prva knjiga, možda tek drugo predstavljanje pred većom masom, sve je bilo još jako sveže za mene, novo…

 

Preko mikrofona sam čula da su najavili moje ime… Zzadrhtala sam od uzbuđenja i obe smo ustale, prišle mikrofonu, drugarica je počela krajnje profesionalno, kako ona i ume, da priča o piscu i knjizi. Onda je meni data reč…

U međuvremenu sam primetila da, nekim pomalo pripitim Koloncima, moja kjnjiga i celo to dešavanje nije baš interesantno. I zato skratismo zamišljeno predstavljanje… Pomislih,  dovoljno je, ko želi doći će i pitaće za knjigu…

Sela sam i uz čašu belog vina nazdravila sa svojim Koloncima, slikali se, onda je muzika učinila svoje, ustala sam i počela da igram…

U stvari, u tom trenutku bila sam jako srećna među svim tim licima… Gledala sam i  analizirala, jako malo je ostalo generacije mojih roditelja, gotovo se mogu na prste nabrojati… Onda su oni, neku godinu ili deceniju stariji od mene, koji su važili za jako zgodne Kolonce, sada su to bili muškarci u šezdesetim sa ili bez kose na glavi, sa ili bez zuba u glavi… Bilo je i onih baš očuvanih, moram priznati.

 

Za žene je isto važilo, za razliku od muškaraca, ako izuzmem pojedine, sve su imale kosu na glavi, što i jeste jedina razlika kada počnemo da starimo. Žene su uglavnom samo toga pošteđene,  ostane im kosa na glavi, ostalo ih ništa ne mimoilazi i ne štedi. Pored viška kilograma i odvratno nagomilanog sala, obično na jako pogrešnim mestima na telu, zubi ili proteze odavno istrajale, taj prokleti klimaks koji nas dotuče i iz koga se mnoge ne izvuku čitave…

 

Da, među tim Koloncima bilo je i onih mlađih. To su bili unuci, ćerke, sinovi prethodnih generacija, koji su došli da se provedu, možda iz ljubavi nekoj prema Koloniji… Tu ljubav su nasledili slušajući od svojih dedova ili očeva… ili nisu imali te večeri bolju zabavu.

Neee, ipak ne želim, ni u šali, da omalovažavam taj skup… on je skup nostalgije za dotrajalim barakama, procvetalim lipama, smrdljivim poljskim vece-ima, betonskim podrumima…

 

Na kraju onog najlepšeg druženja, koje sada svim Koloncima fali dok sede na svojim mini terasama, toliko “velikim” da je dvoje odraslih sasvim dovoljno za sedenje, verovatno su projektanti  razmišljali da je vreme da Kolonci dobiju komad intime i privatnost, koju nisu imali u tim barakama bez ograđenog dvorišta…

 

Šta god da je pamtiće se i gledati sa nostalgijom, mozda i sa suzama u očima na ponekoj  umetničkoj slici na ulju, sa ne baš pristupačnom cenom za te iste Kolonce sa malim penzijama ili onom još gorom varijantom na neplaćenom ili plaćenom odsustvu…

 

Te večeri…

Pričala sam sa jednom školskom drugaricom, koja zaista svoje telo ne menja godinama, na kome mogu da joj zavide mnoge cure... bio je i naš zajednički prijatelj, koji je bio jedan od organizatora proslave... U nekom trenutku prišao je jedan gospodin za koga sam kasnije čula da je rođeni Kolonac, da je jako rano otišao u Beograd, gde i danas živi... i koga je interesovalo ko je dotična dama, to jest moja malenkost, te večeri u ulozi Kolonke,  spisateljice!

 

Da bih bar malo sačuvala intimu i unela znatiželju kod čitaoca, reći ću samo da me je jedan od prisutnih Kolonaca, koga sam poznavala, a on pored mene poznavao je i mog pokojnog oca, predstavio rečima:

-Ovo je lepa Prokina kći...

Zadržala sam suze.

 

Mislim da nikada nisam dobila lepši kompliment. Samom činjenicom da moj otac odavno nije među živima, da mi užaaaasno nedostaje, da sve više ličim na njega… Da, želim da to bude i  ostane najlepši kompliment koji sam dobila u životu… Možda preterujem, možda sam pristrasna , subjektivna, ali neka ostane tako…

 

Te večeri više ništa nije bilo važno, ni nezapaženost moje knjige, ni želja da je što bolje predstavim,  ja sam dobila nešto lepše, a što nisam očekivala… originalan i jako vredan kompliment…

 

Rastali smo se u kasnim satima, sa punim srcem utisaka i želje da se opet okupimo sledeće godine.

Od tada se trudim da se “stvorim” svake godine za taj praznik…

Da li ću i ove? Mislim da ne zato mi je ovaj oktobar neispunjen, onako škrt... prazan.

 

***

 

Da, te zadnje večeri na kojoj sam bila, bila sam posebno raspolozena... Osmeh sa lica nisam skidala...

Lepotu, koju su spomenili, nasledila sam od svoga oca... njegov lik… Njega pamte, a ja sam samo njegova kći…

Pred poslednji dolazak u oktobru za Srbiju, zove me majka i kaze mi:

-Stigla ti pozivnica za ovogodišnji susret Kolonoca  I, znaš šta piše: ‘’Lepa Prokina kći’’.

 

Pomislih: kako li si to upamtila od prošle godine, ostalo ti kao drago... Jes, baš će neko tako pisati i slati pozivnicu…

Ne shvatih je ni trenutka ozbiljno. Odbih joj na radost što ću uskoro doći…

Al, da si preterala, jesi, mama… Nasmejah se posle spuštene slušalice telefona…

Baš su tako napisali!!!

 

Ovoga puta suprug i ja dovezli smo se autom. Iskrena da budem, odavno ne želim te duge vožnje, te hiljade kilometara, sedenje na jednom guz, pa na drugom… pa na oba, samo što ne dubim na glavi do svog grada. A onda mi najmanje dva dana treba da se oporavim.

 

Onako umorni, tek pristigli od puta, samo smo se svalili u krevet… ni hrane, ničega. Mislim da mojoj majci najteže pada taj momenat kada onako umorna ine vidim sve šta je ona naspremala, već samo procedim: ‘’Kasnije, kad ustanem iz kreveta’’.

 

Ona bi najradije da ja zasednem, da jedem, da joj hvalim sve ponaosob, kako je ukusno, a ona da priča i priča… Nažalost, ta duga vožnja nas samelje…

 

Prvo se probudio moj suprug. A on i nije neki veseo tip kad se probudi… dok ne jede, dok ne popuši cigaretu… ja bih ga najradije zaobišla, što i radim, dok ne postane bar malo normalan… Višegodišnje bračno iskustvo… Hm, ženska lukavost.

Sedeo je za stolom, ručao, tek ustao iz kreveta, kao što rekoh, tako narogušen, umoran od puta, tek probuđen, gladan. Pridružujem mu se za ručkom, dok moja majka, onako netaktično kao za inat zetu, što je i moguće, ne bih se zaklela u suprotno, kaze:

-Idi na ormariću ti stoji pozivnica za susret Kolonaca.

I onako nestašno, kao neka devojčica, ponovila sadržinu na koverti…

Pomislih: e baš si izabrala momenat kada ćeš da mi kazeš. Ali, brate, došta više, te nije naspavan, te umoran je, te nervozan je... Uzeh pozivnicu i zaista je pisalo to što mi je majka preko telefona saopštila.

Ponosna i srećna pokazah mužu.

-Vidi, rekoh…

Dramska pauza...

Mislim da mu je zalogaj zastao u grlu i da je bila potrebna poveća čaša vode da ga protera.

Pomislih za sebe: zar je ovo nešto neukusno, zar je ovo za ljubomoru?

Reših: biću pametnija, mudrija...

Rekoh:

-Dragi, ne budi ljubomoran, ovo je pisala neka ženska ruka…

Ho, kao da je to sada bilo važno… I hoćemo li ljubomorisati u ovim godinama?

Da li sam ga ubedila u to, sada više nije ni bitno.

Možda je prava sreća što ne čita moje knjige. Ako pitate zašto, to je samo njemu poznat razlog, a ako i reši, biću mnogo stara, ništa mu neću dati za pravo od ovoga…

 

Da, na koverti je pisalo ‘‘Lepa Prokina kći‘‘. Naravno, čuvam tu pozivnicu i kovertu u kutiji važnih uspomena, lepih uspomena...

 

***

 

Da, daaa, bila sam i tog puta i ništa manje nije bilo lepo nego prošlog puta. Kada su služili torte, već su znali da sam jedna od zavisnica slatkiša. Stigao je ogroman tanjir svih sorti torti, mislim porcija je bila, onako narodski rečena “šoferska”, samo što oni jedu pečenje i mesinu, a ne slatkiše.

Gosti se nisu mnogo razlikovali od prošlih godina, iste face, isti posetioci, po nekog nema, otišao je, tužno mi saopštavaju. Pitaju me da li pišem, u međuvremenu su mnogi pročitali moju prvu knjigu, zadirkuju me za neke delove iz knjige.

 

Neki su postali moji fanovi. Da, znam krupna reč, dozvoljavam je sebi ovoga puta, pronašli ili prisustvovali promociji druge knjige…

Da li to vezivanje za kraj gde smo odrasli, sve te uspomene idu sa godinama? Prisećamo se maštamo, idealizujemo… Da, nekada je bilo sve mnogo lepše nego sada.

 

Konačno Plaza, metalna konzerva na koju su mnogi ponosni, u kojoj mnogi šetaju da bi bili viđeni, završena je… Meka kopija beogradskih ili evropskih tržnih centara… Odlično mesto da ljudi iz unutrašnjosti vikendom dođu i prošetaju…

Milion malih i velikih butika, otvorenih, zatvorenih, preuređenih. I kada prođem, uglavnom srećem iste face, ulazim u iste prodavnice, u kojima sam pri prvom ulasku nesto interesantno videla ili me privukla ljubaznost prodavačice.

Moram priznati da otkako postoji par fensi kafića, jedna od najpoznatijih poslastičarnica, ja skoro zaboravih kako mi izgleda centar grada… Sva okupljanja, sva dešavanja su premeštena u nekada, kako su nazivali moju Koloniju, ruglo grada, a sada najlepši deo. Šta je u stvari istina? Nema je, i onda i sada falilo je nešto malo, a to je da neko brine o njoj, ili ta osobina kod nas Srba ne postoji, da ne brinemo o novosagrađenim zgradama, odmah ih ispišemo grafitima, liftove u rekordnom vremenu pokvarimo, ispred zgrade napravimo smetlište, iako nikad bilo nije postavljeno više kontejnera...

Ho, bože dragi, pa ni o ljudima ne brinemo, ni o životninjama, a hoću i tražim da brinemo o nekim mrtvim stvarima…

Mi koji isto mislimo, e baš smo čudni. A ima nas.

 

***

 

U prolazu, pri svakom dolasku, gledam u banderu gde se prelepljuju plakate o mrtvima. Ima i mlađih, koji odlaze nepravedno, a kao da je smrt pravedna, kao da pita da li smo spremni da ostavimo svoje najdraže…

Do tada, ja ću ići na susrete Kolonaca... zamena za moju maturu, propuštene svadbe, veridbe, slave, ispraćaje dragih ljudi…

 

Da, poslednji put kada sam dolazila, bilo je vreme lipa, još po koja preživela, neodsečena,  cvetala je, kao da je prkosila vremenu i prostoru. Sada su lipe zamenjene za neke “modernije” biljke, neka nama čudno drveće, sa stranim imenima…

 

 

No, miris lipa ostaje u nozdrvama, on se ne zaboravlja kao ni Kolonija, bar kod nas Kolonaca.