SVETKOVINA TEATRA I BOEMIJE

Jedan od onih poslednjih mohikanaca scene i kafane, glumac i boem starog kova (svetovi koji na naše oči nestaju) Bratislav Slavković Keša proslavio je prošle srede, 1. jula, 45 godina umetničkog rada. U tom slavlju na velikoj sceni Teatra pridružili su mu se brojne kolege i prijatelji, ne samo glumci već i kragujevački muzičari i pevači, tako da je ta letnja noć u pozorištu protekla baš kako i dolikuje – nezaboravno.

Jedan od učesnika muzičko-scenske fešte bio je i naš poznati glumac Radoslav Rade Marjanović, svojim Kragujevčanima poznat kao Ćera.

- Keša i ja smo stari prijatelji, od malena. On je malo stariji, što je imalo svojih prednosti, jer kao sportski tip, branio me je. Zajedno smo se latili i pozorišta u Domu omladine, na čijem je čelu bio naš nezaboravni upravnik Mirko Đoković. Bili smo generacija koja je započela lep glumački period Doma omladine, a koji je svima nama bio odskočna daska za sve kasnije naše glumačke poduhvate, kaže Marjanović.

On se ne libi, onako drugarski, da „prizna” da su svi oni tu da „svojim prisustvom i glumom odaju počast jednom čoveku koji je zaista neverovatan lik”.

- Ne samo da je Keša čovek koji je ovde u kragujevačkom pozorištu bio jedna veoma interesantna glumačka „boja” koju bi svako pozorište poželelo, već i osoba izuzetno vedrog duha i jedan od, definitivno, poslednjih boema, one prave gospode čija je želja i namera da ljudima pruži samo bolji deo sebe, ističe on.

Po njemu Keša je bio i ostao čovek sa velikom pozitivnom energijom, a takvih je ljudi danas sve manje i stvarno im treba posvetiti puno pažnje, čuvati ih i negovati dokle god je to moguće.

Baš dajući sve, i to ono najbolje od sebe, u proslavi je učešće uzela i jedna od naših najpoznatijih glumica Tanja Bošković.

- Mi smo generacija i veliki prijatelji još od davnih studentskih dana, iz vremena prijema na Akademiju. Od kada sam počela da se družim sa Radetom neizbežno je bilo i druženje sa Kešom. Dolazio je u Beograd i stalno je bio sa nama za vreme čitavog studiranja, ispita i nezaboravnog druženja. U to vreme sve je teklo normalno, prirodno, i takve vrste prijateljstava su nešto što prosto i ne birate vi sami, već to odabere vas, smatra ona.

Kao i svi ostali učesnici proslave nije ništa posebno odabrala sa čim će izaći na scenu, već se u potpunosti povinovala Kešinoj slavljeničkoj instrukciji da sve protekne apsolutno spontano.

 

Kafanica, scenica, ludnica...

 

I, zaista je tako i bilo. Na sceni Teatra koja je replika kafane (slavljenik nije prospustio da se zahvali Saletu i Bibetu koji su je osmislili i realizovali) Keša uz pomoć svog kolege Lije (u ulozi konobara) na licu mesta podseti zbog čega su kafane „naši univerzizteti”, a boemi naša „duhovna aristokratija”.

Slavljenik, kao što je i red „ispali”nekoliko odabranih viceva, a potom mu se na sceni priključi mladi kolega Miško Petrović sa prigodnim monologom „Letećeg Ignjatija” iz teksta „Šta je to u ljudskom biću što ga vuče prema piću” Dušana Kovačevića.

Pošto kafana ne ide bez muzike na scenu stupi orkestar „Srma” i u kombinaciji sa poznatim frulašem Milinkom Ivanovićem Crnim pobra spontane apaluze. Ta tendencija se nastavi do kraja programa. Dok Zdravko Maletić fingira lokalnog pijanca Keša nadahnuto recituje Crnjanskog i pripoveda besmrtne angdote iz pozorišnog života. Ni njegove mlade kolege Nikola Milojević i Čeda Štajn se ne obrukaše sa svojom izvedbom „Sovjetskog Robinzona” Iljfa i Petrova, ma kakvi, baš suprotno, a scenom „zavlada” dama sa mikrofonom, pevačica i gospođa Goca Veličković.

Glumac Ivica Vidosavljević priključi se slavljeniku recitujući Tina Ujevića, stiže i „telegram podrške” glumca Milića Jovanovića iz Krušara, a Kešin kolega Miodrag Pejković, pre svog duhovitog monologa (vranjansko viđenje „Stvaranja sveta”) iskreno se zahvali slavljeniku što je konačno uspeo da otvori kafanu u pozorištu posle svih ovih posnih sezona i godina.

Glumac Rade Marjanović koji je i započeo karijeru na ovoj sceni oduži se prisutnima u prepunoj sali adaptiranim monologom o Kragujevčanima i najavi devojčicu čija je karijera počela u našem Gradskom domu na takmičenju talenata.

- Dobrodošao u podmladak PUPS-a, požele Keši Tanja Bošković, a onda poput himne otpeva svoj čuveni song „Dukat” iz kultnog filma „Balkan ekspres”.

Ovacije, sva publika u sali na nogama, kao što i „dolikuje” himni. Ne zna se da li je bolji provod na sceni ili u sali.

 

„Mastan” glumac

 

Slavljenik nastavi sa Petronijevićevom pesmom „Ova moja žena”, a „odazvaše” mu se Zdravko Maletić, Saša Pilipović „Moravskim ciklusom” i Aleksandar Milojević Lija – red Grozdinac, red anegdote.

Sa koleginicom Vladankom Cicom Pendić Keša izvede deo iz Nušićeve „Ožalošćene porodice” (Agaton i Savka), a braća Radović (vokal Miloš i klavijature Aleksandar) svoj izuzetan potpuri italijanskih kancona, romansi i šansona.

Dva sata kvalitetnog programa dopuni sam Keša stihovima iz „Antologije boemske poezije” (koju po njegovom mišljenju „svaka kafana treba da ima”) i njegovim omiljenim  „Grehom” Duška Trifunovića, a proslavu na sceni (da, bila je posle i iza scene) izuzetno efektno zaokruži njegov stari prijatelj i kolega Mirko Babić sa više nego prigodnim monologom iz „Nikolaja” i odabranim tekstom o ljudima koje savremenici nikada ne mogu realno sagledati, jer samo vide one na visokim položajima, što je po njemu prava slika „slavljenikove sudbine”.

Publika jedva dozvoli Keši i priajteljima, uz glasne ovacije i salve aplauza, da napuste scenu sa željom da se ponovo vide u „istim sastavima”. Daj Bože i jedva čekamo.  

- Keša i ja se znamo preko 60 godina, ali nije bitno šta o njemu mislim ja kao njegov drug, već činjenica da su svi veliki reditelji koji su dolazili da rade u našem pozorištu insistirali da baš on bude u predstavi. U pozorišnoj sferi se to naziva „mastan glumac” jer bez obzira da li je u pitanju komedija ili tragedija Keša je uvek morao da bude u svakoj podeli. E, to se mora poštovati, istakao je Mirko Babić, dodajući da mu je drago zbog Keše što je sve večeras proteklo u sjajnoj atmosferi.

I sam slavljenik bio je više nego zadovoljan.

- Baš sam tako i hteo, da veče protekne potpuno spontano i bez ikakve režije. Kolege i prijatelji su to prepoznali i govorili su ono što oni najviše vole, a za glumca nema ničeg lepšeg nego kad radi iz srca, zaključio je na kraju Keša, obećavši da će već na jesen probati da ponovi program sličnog „koncepta”.

Za njegove „glumačke zasluge za narod” na kraju večeri direktor Teatra Vojo Lučić odlikovao je Kešu Medaljonom Joakima Vujića, priznanjem koje se dodeljuje za promociju našeg pozorišta u širem regionu. I zaslužio ga je odavno.

 

Zoran MIŠIĆ